Prošle godine odlazak na ljetovanje je obilježio jedan nemili događaj, štrajk. I baš tog dana i tog sata kada je trebalo da naša grupa pređe trajektom na ostrvo, ljudi su odlučili da štrajkuju. More pusto, ni ptica nije smjela preletiti iznad, a kamoli brod da zaplovi. 

Sutradan je bila ista priča, ali već se pojavilo nekoliko ilegalaca koji su za dobru sumu bili raspoloženi da urade bilo šta. Pa makar i prevesti stotinjak putnika u brodiću koji baš nije prilagođen za takvu vožnju. Ali nije da smo imali izbora. Inače trajektom se ide oko sat i po, a ovim smo možda i tri dobra sata putovali. Malo-pomalo. I nekako smo stigli do kopna. Iako sam od malih nogu poznata kao neko ko obožava da se penje na palube brodova, i osjeti svaki dašak morskog vjetra, u tim trenucima sam, po prvi put bila zahvalna kad sam dodirnula čvrsto tlo. A onda kasnije, kad malo bolje razmislim i nije bilo toliko strašno. Dok s druge strane, izgleda da imam neku zlu kob koju nosim uz sebe, pa uvijek neka frka i nepredviđena situacija gdje god se pomjerim. Nije problem ni što ja ispaštam, već i što drugi ljudi, oko mene, ni krivi ni dužni trpe tri sata migrantske vožnje. Ali što bi se reklo “samo nek se ne puca”.

Prošla je skoro godina, nazad smo se vratili uljudnim prevozom u vidu trajekta, jer je štrajk završio. Nismo nešto ni bili pod stresom od onog trenutka kad smo stigli na ostrvo, štrajk, pa šta onda. Kao da to ima neke veze s nama. Mi smo stigli, kako tako, ali smo stigli. Sve dok u narednih nekoliko dana, nismo primjetili da se nešto čudno dešava.

Sve jedan market je bio pust. Jedva ste mogli da kupite neku glupost koju niko ne kupuje, a kamoli stvari poput vode ili bilo kakve tečnosti za piće, hrane, ili bilo čega što podsjeća na hranu.

Iako je čitav grad bio u svom fazonu, samo izlasci i provod, ludilo, blud i nemoral, nama koji smo barem u nekim momentima bili trijezni, nije bilo svejedno kad bismo ugledali prazne police. A nikom nije bilo u cilju da se igramo preživljavanja na godišnjem odmoru. Na svu sreću, prestali su. Sa štrajkom, ne sa oduzimanjem hrane. I sada nakon godinu dana, ponovo… izgleda da ja u Grčku samo štrajk i donosim, ništa drugo. Britanci donose razne polne bolesti i drogu, a ja štrajk. Svako ima nešto svoje. 

Ove godine je sve krenulo malo bolje, da kažemo srećnije. Bez štrajka, sa hranom, sa svim što je potrebno. Pa se onda pokvario bus. Valjda i to donosim, osim štrajka. Možda nemam sreće s prevoznim sredstvima. Tako da nije pametno sa mnom sjesti u avion, može svašta biti… 

Ovog puta smo izbjegli štrajk, za dlaku, što bi se reklo. Sva sreća krenuli smo dan prije štrajka, nekako smo imali sreće pa da smo uklopili dane malo pametnije nego prije. Oni što su ostali iza nas, nek im je sa srećom. Ja ne bih ponovo to prolazila. Koliko god to sve bilo bezazleno, i bitno je samo da je glava živa, opet previše je stresno. Za života mi je jedan takav stres dovoljan. Ako ništa barem za nekoliko narednih godina, da ne bude svake isto. 

Ali na stranu i trajekti i pokvareni busevi, možemo mi od tih ludih Grka nešto pametno naučiti, i od tog njihovog štrajka. Od petnaest plata, im je ostalo četrnaest, a isto imaju dvanaest mjeseci u godini kao mi. Ali njima je i to malo. Kod nas ne dobijete ni deset plata za cijelu godinu, nađu oni način da zakinu svoje radnike. A ovdje radnici zakidaju državu. Ako ćemo realno to je bolji izbor. Grci jesu lijeni, pravi onaj narod koji se izležava i gleda samo kako da što manje radi, a što više zaradi. Ali nije njima ni ta zarada nešto bitna, da kažemo da su neki strašni materijalisti, kao što ih imamo na Zapadu. Bez obzira na sve to, kad je neka frka, niko više nije lijen, već su svi na ulicama, u potrazi za svojim pravima, čak i kad pretjeruju, čak i kad, bukvalno, izmišljaju neke nove ideje.

Nemaju oni veze sa onim Grcima iz Antike, ali imaju jednu zajedničku crtu. Čisti hedonizam. Samo ih ne dirajte, neka uživaju, lagano, u miru, sa vinom… ako im ne svidi i najmanja sitnica, onda ponovo nijedan brod neće isploviti iz luke. Njih ne interusuju ni turisti, ni to da li će imati šta da jedu oni koji su na ostrvima, iako od tih istih turista cijela država najviše profitira, ali džaba. Oni gledaju da njima bude dobro, a ne da svi pišaju po njima. Pa razmislite, ako i vas uhvati štrajk, barem ćete imati vremena za razmišljanje.